Šta izaziva šećernu bolest?
Kao što automobilski motor radi na benzin, tako i ljudski organizam koristi šećere kao pogonsko gorivo koje naše ćelije snabdeva energijom. Hrana koju jedemo razlaže se u proste ugljene hidrate (šećere) , koji putem krvotoka dospevaju do tkiva i ćelija organizma gde služe kao pogonsko gorivo za funkcionalne procese. Međutim , da bi taj šećer bio upotrebljiv, neophodan je insulin – hormon koji se stvara u pankreasu ( gušterači) koji omogućava ćelijama da preuzmu i iskoriste šećer. Ukoliko se insulin ne stvara u dovoljnoj količini ili ćelije postanu otporne na njegovo dejstvo, šećer ne može da se koristi, nagomilava se u krvi, a istovremeno ćelije ,,gladuju'' i to je osnovni poremećaj kod šećerne bolesti -Dijabetesa.
Šta je uzrok i može li se sprečiti?
Kod tipa 1 šećerne bolesti, malo se može učiniti preventivno. Ovde se radi o naglom prestanku stvaranja insulina kod mladih pacijenata sa naslednom predispozicijom. Neposredni uzrok je nedovoljno objašnjen, ali se smatra da virusi imaju veliku ulogu.
Šećerna bolest tipa 2 je znatno češća , javlja se u starijem životnom dobu i osim nasledne sklonosti postoje i drugi faktori koji utiču na njenu pojavu :
- Nasleđe - osobe koje imaju bliske srodnike obolele od šećerne bolesti imaju povećan rizik da i same obole. Na ovaj faktor ne možemo da utičemo, ali naslednu predispoziciju treba imati u vidu da bi se osobama pod rizikom skrenula pažnja na promenljive faktore koji zavise od okruženja i životnih navika, a mogu korigovati.
- Gojaznost je prvi i najvažniji od faktora na koje se može uticati. Naročito je opasna takozvana abdominalna gojaznost gde se masno tkivo nagomilava u predelu trbuha i trbušnih organa. Ono stvara otpornost ( rezistenciju) na dejstvo insulina,a posledica toga je njegovo prekomerno lučenje jer organizam pokušava da na taj način kompenzuje problem. Nakon dužeg vremena ovakvog forsiranog lučenja, na kraju dolazi do iscrpljivanja zaliha insulina i nastanka šećerne bolesti.
- Nepravilna ishrana – Konzumiranje koncentrovane zaslađene hrane dovodi do naglog skoka nivoa šećera u krvi, što kod zdravih osoba izaziva oslobađanje adekvatne količina insulina. Namirnice bogate skrobom kao hleb, žitarice , pirinač i krompir, lako i brzo se pretvaraju u čist šećer, pa tako imaju gotovo isti efekat kao i slatkiši. Često se dešava da nakon unosa slatkiša insulin ostane u višku, te na kraju prekomerno snizi nivo šećera u krvi, što izaziva osećaj gladi i potrebu za ponovnim unošenjem hrane, pa se tako zatvara jedan začarani krug.
Prekomerna upotreba ovih namirnica dovodi do gojaznosti, konstantno pojačanog stvaranja insulina što vremenom povećava sklonost ka nastanku dijabetesa.
Neredovna ishrana i unošenje preobilnih obroka takodje podstiču prekomerno lučenje insulina.
Sa druge strane, ishrana bogata biljnim vlakanima kao što su integralne žitarice, povrće , mahunarke, orašasti plodovi, itd., usporava preuzimanje šećera iz hrane i sprečava nagle varijacije njegovog nivoa u krvi.
- Fizička neaktivnost - mišići za svoj rad koriste kao izvor energije šećer iz krvi. Za razliku od drugih tkiva, mišićima nije neophodan insulin da bi koristili šećer. Zato je mišićna aktivnost od velikog značaja, jer omogućava sniženje šećera u krvi bez potrebe za pojačanim lučenjem insulina. Takodje, prilikom telesne aktivnosti krvotok se ubrzava i doprema više kiseonika ćelijama, podstičući njihov metabolizam i potrošnju energije.
Znači da fizička neaktivnost ne samo da doprinosi pojavi gojaznosti koja je poseban faktor rizika za dijabetes, već i usporava metabolizam šećera i tako doprinosi njegovom dužem zadržavanju i nagomilavnju u krvi. Dugoročna potencijalna posledica je povećana potreba za izlučivanjem insulina i iscrpljivanje funkcije pankreasa, što vodi nastanku šećerne bolesti. - Stres - pod dejstvom psihičkog stresa,oslobadjaju se hormoni stresa koji dovode do povišenja nivoa šečera u krvi, kako bi se obezbedilo dovoljno energije za borbu protiv uzročnika stresa. Efekat akutnog stresa na nivo šećera u krvi najčešće je kratkotrajan. Medjutim, hronični stres koji traje mesecima i godinama, održava trajno povišene vrednosti šećera u krvi. Organizam se brani konstantno stvarajući više insulina, što vremenom povećava rizik od razvoja dijabetesa.
Poznavanje uzroka i individualnog rizika za nastanak bolesti omogućava nam da delujemo preventivno i na vreme preduzmemo konkretne korake u cilju zaštite i očuvanja zdravlja .