Socijalna fobija

Dr Ljiljana Čukuranović, Opšta bolnica Kruševac Služba psihijatrije

Socijalni strahovi spadaju u grupu najzastupljenijih u normalnoj populaciji. Skoro da ne postoji osoba koja u uobičajenim socijalnim komunikacijama nije ispoljila neki oblik nelagodnosti i strepnje, tremu pred neki „socijalni nastup“ bilo da je to upoznavanje, govor pred nekim skupom ljudi, prisustvovanje nekom društvenom događaju, kontakt sa osobom do čijeg mišljenja nam je stalo... Obično je ova trema, nekada nazvana i pozitivna trema, stimulativnog karaktera.

Neka istraživanja ukazuju na to da postoji veliki broj ljudi koji teško podnosi iščekivanje socijalnih situacija, ali da taj strah ne remeti svakodnevnu funkcionalnost tih osoba. Međutim, kada poprimi oblik strepnje do panične anksioznosti, uz izbegavnje fobičnih situacija, odnosno kada blokira socijalno ponašanje, možemo govoriti o socijalnoj fobiji.

Patološki oblici socijalnih strahova su u stvari prenaglašena verzija normalnih socijalnih strahova.

Uzimajući u obzir izneto, definicija socijalne fobije bi podrazumevala neosnovani intenzivan strah od jedne ili više situacija u kojima čovek ulazi u interakciju s drugim ljudima ili obavlja neke radnje u prisustvu drugih.

Socijalnu fobiju karakteriše

• Intenzivan, iracionalni strah u iščekivanju moguće nagativne procene I kritike od strane drugih ljudi
• Hiperaktivnost autonomnog nervnog sistema
• Izbegavanje situacija u kojima osoba očekuje da bi mogla biti procenjena na neadekvatan način

Takva osoba postaje svesna straha – anksioznosti u prisustvu drugih osoba, u komunikaciji s ljudima ili kada razmišlja na koji način druge osobe misle o njoj.

Nije potrebno da drugi budu prisutni, čak ne moraju ni da ispolje da je osoba (koja boluje od socijalne fobije) na neki način direktan fokus njihove pažnje, već je dovoljno da postoji misao o tome kako je drugi ljudi mogu proceniti ako joj da šansu da bude u njihovom prisustvu. Nije procena sredine ono što ih zabrinjava i čega se plaše, već svoje emocionalne reakcije na takvu procenu. To nema veze sa tim da li je procena realna ili imaginarna. Ono čega se boje jeste njihovo iščekivanje da će biti osramoćeni, neprihvaćeni, poniženi, odnosno pretpostavke da će biti viđeni kao manje vredni, neadekvatnih kvaliteta.

Stalno je prisutan osećaj očekivanja negativne procene od strane drugih osoba, čak i kada ne postoji ili je veoma mala verovatnoća da će se to desiti.

Sve do početka 20. veka socijalni strah je smatran poželjnim, nije bio određivan kao psihijatrijski entitet. Početkom 20. veka Žane je prvi upotrebio termin socijalna fobija, uz klasifikaciju ovog poremećaja u stanje straha. On takođe opisuje najznačajnije oblike socijalnih strahova.

Svoju noziološku samostalnost socijalna fobija dobija tek u desetoj reviziji međunarodne klasifikacije bolesti.

Analizom brojnih epidemioloških studija notira se da je incidenca socijalne fobije znatno viša u zemljama zapadne kulturenego u zemljama istoka. Prevalencija u opštoj populaciji u zavisnosti od metodologije istraživanja iznosi od 3% do 12%.

Češće se javlja kod muškaraca, što je jedinstven slučaj kada je reč o stanjima straha, a objašnjava se društvenim očekivanjima da oni pokažu inicijativu i socijalno „uspešno ponašanje“, na čemu u velikoj meri počiva i njihov identitet, mada prema nekim istraživanjima (Ohayon ,2010) smatra se da je pojava socijalne fobije učestalija kod žena. Prosečna starost javljanja ovog oboljenja je 15 godina. Preko 80% osoba sa ovim poremećajem nikada ne potraži profesionalnu pomoć, međutim, oni koji to učine obično se jave u kasnom adolescentnom period, oko 28 godine (Kesler, 2005.).

Osobe sa socijalnom fobijom ređe stupaju u brak, češće se razvode i po pravilu imaju problem u bračnom prilagođavanju i interpersonalnoj komunikaciji.

Oboleli od socijalne fobije pokazuju stalnu tendenciju da uobičajene postupke drugih pogrešno tumače kao kritičke, imaju strah od odbacivanja iI negativnih primedbi i komentara. Učešće u nekoj od socijalnih situacija uvek procenjuju negativnim sudom od strane drugih ljudi (strah da ne ispadu glupi u društvu, nedovoljno inteligentni; da ono što govore neće biti primljeno adekvatno, dobronamerno; osmehe drugih tumače kao da im se podsmehuju …). Ovakav način razmišljanja praćen je ubrzanim srčanim radom, znojenjem dlanova, podrhtavanjem glasa, ubrzanim disanjem, crvenjenjem… Pokazuju visok rizik od suicida, što je sasvim suprotno ostalim grupama obolelih od drugih anksioznih poremećaja.

Postoje dva oblika socijalne fobije: generalizovani, u koji se svrstava ekstremna socijalna stidljivost i nedostatak samopouzdanja u raznim socijalnim situacijama i interakcijama; i fokalni oblik socijalne fobije, gde postoji strah od jasno određenih, pojedinačnih situacija (dok osoba jede, piše pred drugima, drži govor…). U kliničkoj populaciji mnogo je češći generalizovani oblik socijalne fobije. Fokalni oblik se relativno češće sreće u opštoj populaciji i može znatno da ometa profesionalno i akademsko napredovanje, naročito kod osoba kojima su usmena odgovaranja, javni nastupi ili prezentacije deo profesionalne rutine.

Tipične situacije u kojima se ispoljava socijalna fobija:

• Obavljanje radnji dok neko posmatra
• Upoznavanje drugih ljudi
• Izlazak na sastanak
• Javni nastup pred publikom
• Komunikacija sa autoritetima
• Komunikacija sa nepoznatim ljudima
• Ulazak u prostoriju punu ljudi
• Predstavljanje drugim osobama
• Flertovanje
• Telefoniranje
• Potpisivanje – pisanje pred drugim ljudima
• Usmeni ispit
• Odlazak na zabave, proslave, žurke…
• Izloženost zadirkivanju ili kritici

Manifestni znaci bolesti nastaju obično nakon nekog traumatskog događaja socijalnog porekla, kada su osobe bile izložene kritici, podsmehu, nipodaštavanju, nakon čega osoba počinje delimično ili potpuno da izbegava socijalne situacije.

Ispitivanje odnosa dece koja su kasnije razvila socijalnu fobiju i njihovih roditelja upućuju na specifičan odnos na relaciji roditelj – dete. Naime, pokazalo se da su takve osobe u detinjstvu bile ili zapostavljene, ili prezaštićene od roditelja.

Margaret Miler opisuje dva tipa majki ovih pacijenata: anksiozne majke, uplašene za svaki dečji pokret, koje dete sputavaju i ograničavaju i tip sebične majke, koja svoje dete odgaja spartanski, uz stalno prisutno očekivanje da dete sve što uradi mora da bude uspešno. Bez obzira na to o kom se tipu majki radi, kranji rezultat je uplašeno i nesigurno dete, a kasnije i takav čovek.

U obolelih od socijalne fobije česte osobine su nesigurnost, nedostatak samopouzdanja, nisko samopoštovanje, preosetljivost na kritiku, teškoće u izražavanju sopstvenih potreba ili zahteva, što upućuje da u osnovi kod njih dominira kompleks inferiornosti.

Kada se nađe u kontaktu s drugim osobama, oboleli često ima iskrivljenu predstavu kako ga ostali procenjuju, na šta se nadovezuje obično ono što on smatra da ostali očekuju od njega (uglavnom perfekcionizam) i ono kako ga aktuelno procenjuju (uglavnom negativna procena).

Ono što obolelog najviše plaši jeste negativna procena njegove ličnosti, odbacivanje, omalovažavanje, zbog čega oboleli radi ono što je svojstveno svakom čoveku kada se nađe u situaciji koja je ugrožavajuća za njega – a to je da beži iz iste ili da je izbegava. U ovom slučaju to su socijalni kontakti i socijalne relacije. Rezultat je velika duševna patnja, zastoj u profesionalnom napredovanju, nizak kvalitet života, problemi u pronalasku partnera.

Kod obolelih osoba su česti i komorbidni psihijatrijski poremećaji. Istraživanja ukazuju na to da čak 72% pacijenta sa socijalnom fobijom ispunjava kriterijum za bar još jedan psihijatrijski poremećaj (Fliho, 2010). Među njima su najučestaliji neki drugi anksiozni poremećaji, depresija, zloupotreba i zavisnost od supstanci i izbegavajući i zavisni poremećaji ličnosti.

U cilju brze procene mogu nam poslužiti kratka dijagnostička pitanja (Connor ,2001):

1) Da li izbegavate da govorite ili radite neke radnje pred drugim ljudima zbog straha da se ne osramotite?
2) Da li izbegavate aktivnosti u kojima ste u centru pažnje?
3) Da li vas je strah da u društvu ne ispadnete glupi ili smešni?

Pozitivan odgovor na bar jedno od ovih pitanja može ukazati na to da kod pacijenta postoji socijalna fobija i takvog pacijenta treba uputiti na dalju dijagnostičku procenu.

Nelečena socijalna fobija u svojoj daljoj evoluciji poprima hroničan oblik , čime se narušava u velikoj meri kvalitet života. Korekcijom negativnih misli, uverenja kako ih drugi vide i doživljavaju, uz adekvatnu medikaciju (primena AD iz grupe SSRI, SNRI ) čine socijalnu fobiju lečivim oboljenjem.

Reference :

1) Acartaurk, C., Cuijeperis, P.Van Straten, A.De Graaf: Psychological treatment of social anxiety disorder: meta analisis 2009

2) Anthony M.,M.Coons,M.J. et. Al.:Psychometric propreties of social phobia inventory:further evaluation ,Behav.Res.Ther. 2006

3) Bandelow B.( 2002) Behavior therapy and antidepressiv drugs. What helps with anxiety?

4) Erić Lj. (2015) Encikolpedija straha. Službeni glasnik, Beograd

5) Erić Lj.,Starčević V.,Latas M., Kolar D.(2002): Glossar. U:Erić Lj. (ur. Neuroze), Medicinski fakultet,Beograd

6) Starčević V. (2001): Bez straha o strahu, panici, fobiji. Zavet, Beograd

7) Starčević V. (1997): Stanja straha u kliničkoj praksi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

8) Zdravković J.: Tumačenje neuroza (2003), Prosveta